Sadržaj
Porodično nasilje je specifičan oblik zlostavljanja koji krši osnovna prava člana porodice, uključujući slobodu, pravo na život, fizički i psihički integritet, seksualnu sigurnost i dostojanstvo. Ovaj problem može da pogodi bilo koga, bez obzira na obrazovanje, godine ili pola, a može se manifestovati kroz fizičko, psihičko, ekonomsko ili seksualno maltretiranje.
Tačna širina ovog problema nije potpuno poznata, jer mnogi slučajevi ostaju neprepoznati, često zbog toga što žrtve osećaju strah, stid ili krivicu, ili nemaju informacije o dostupnim resursima za pomoć. Ipak, brojne studije pokazuju da je ovaj vid nasilja veoma rasprostranjen i ima ozbiljne posledice, a u Srbiji su najčešći oblici nasilja prema ženama i deci.
Koje su faze porodičnog nasilja?
Nasilje unutar porodici se obično se razvija kroz tri osnovne faze, a svaka od njih ima svoje određene karakteristike i posledice.
- Početak nezadovoljstva: U ovoj fazi, nasilnik počinje da skuplja bes, koji može biti izazvan ličnim problemima, stresom, finansijskim poteškoćama ili čak alkoholom. Sve ovo može delovati kao okidač za sve veću agresiju.
- Intenzivno zlostavljanje: U drugoj fazi, nagomilan bes doseže svoj vrhunac. Nasilnik svoju agresiju ispoljava kroz otvoreno zlostavljanje, fizičke napade, uništavanje imovine ili druge oblike nasilnog ponašanja. Ova faza za nasilje u porodici predstavlja kulminaciju svega što je nagomilano pre toga.
- Emocionalna manipulacija: Poslednja faza je trenutak kada nasilnik pokušava da obnovi vezu, često kroz manipulaciju. On pokušava da ponovo uspostavi kontrolu nad žrtvom kroz prebacivanje odgovornosti za nasilje na nju, često je primoravajući da se oseća krivom ili da veruje da je njeno ponašanje dovelo do toga.
Ko su zapravo zlostavljači?
Zlostavljač može biti bilo ko i često ne odgovara uobičajenom stereotipu surove osobe bez emocija. Mnogi nasilnici vešto prikrivaju svoju agresiju i ne pokazuju je otvoreno. Iako to nije uvek očigledno, istraživanja pokazuju da oni imaju određene zajedničke osobine po kojima su prepoznatljivi. Neke od tih osobina su:
- Niži nivo obrazovanja i socio-ekonomski status: Zlostavljači često imaju niže obrazovanje u poređenju sa svojim žrtvama. Takođe, potiču iz nižih socio-ekonomskih slojeva, što može uticati na njihove postupke i ponašanje.
- Potreba za pažnoma: Zlostavljači često pokazuju snažnu potrebu za pažnjom, što ih motiviše da drže svoje žrtve pod kontrolom i zadovolje tu potrebu.
- Kontrola i posesivnost: Zlostavljači često imaju izraženu želju za kontrolom. Ljubomora i posesivnost su uobičajene, jer žele da upravljaju svakim aspektom života svojih žrtava, ograničavajući njihovu slobodu i nezavisnost.
- Emocionalna zavisnost: Njihovo samopouzdanje i osećaj vrednosti često zavise od toga koliko imaju moći nad partnerom. Ova zavisnost može dovesti do manipulativnog ponašanja.
- Nisko samopouzdanje: Zlostavljači obično imaju problema sa nesigurnošću, što ih tera da pokušavaju da kontrolišu druge ljude kao način kompenzacije za svoje unutrašnje nesigurnosti.
- Ograničena fleksibilnost u odnosima: Zlostavljači često teško prihvataju promene i prilagođavanje, što može dodatno pogoršati situaciju za žrtve.
- Manipulacija preko dece: Mnogi zlostavljači koriste decu kao način da bi ostvarili kontrolu nad žrtvom. Ova manipulacija stvara dodatnu patnju za sve uključene.
Nasilnici obično biraju svoje žrtve koje su emotivno ili fizički slabe jer im to olakšava preuzimanje kontrole. Oni mogu biti vrlo šarmantni i društveno prihvaćeni, te vrlo vešti u održavanju dvostrukog identiteta – jedan imaju u porodici, a drugi u spoljašnjem svetu.
Njihovo zlostavljanje je pažljivo isplanirano. Nasilje se dešava kad su sami kod kuće ili kada su žrtve izolovane. Oni koriste manipulaciju da bi se prikazali u dobrom svetlu, često pokazujući pažnju kroz poklone, javne pohvale ili kroz vreme koje provode sa žrtvama.
Zašto žrtve porodičnog nasilja trpe u tišini
Bez obzira što smo dobrano zagazili u 21. vek, mnoge žrtve porodičnog nasilja i dalje dugo trpe u tišini, često godinama, pre nego što prikupe hrabrost da se otvore. Ova tišina nije slučajna – ona je često posledica straha od osude i predrasuda koje društvo postavlja, zbog čega se ustručavaju da podele svoju priču.
Dodatni pritisak dolazi od direktne okoline koja, nesvesno ili svesno, od žrtve očekuje da preuzme odgovornost za nasilje koje doživljava, što samo još više otežava njihovu borbu da se odupru situaciji. U mnogim slučajevima, nedostatak podrške u porodici, koja ponekad čak podržava trpljenje, čini sve još težim.
Sve ove okolnosti čine da žrtve ostanu zarobljene u začaranom krugu ćutanja, onemogućavajući im da zatraže pomoć i oslobode se nasilja.
Kakave su posledice nasilja u porodici
Nasilje u vezi ostavlja duboke tragove na osobi koja ga proživljava. Iako stručnjaci za mentalno zdravlje ne klasifikuju porodično nasilje kao bolest, osobe koje su mu izložene često pokazuju slične simptome.
Veliki broj žrtava porodičnog nasilja razvijaju depresiju ili posttraumatski stres. Što duže nasilje traje, veća je verovatnoća da će osoba razviti različite mentalne probleme. Zato je nadasve neophodno da osoba koja trpi nasilje prepozna situaciju u kojoj se nalazi i potraži pomoć što je pre moguće.
Nasilje u porodici nije nešto što se dešava “iza zatvorenih vrata” – to je društveni problem koji nas se svih tiče. Važno je da budemo svesni i pružimo podršku onima koji pate. Svako zaslužuje da živi u sigurnom i podržavajućem okruženju, bez straha od nasilja.
